M O Š E V A C

web prezentacija naselja Moševac

17.04.2013.

USPUT ZABILJEZENO U MAGLAJU

Priča prva:

Zadesi se u jednom maglajskom frizeraju i dok sam čakao na red za šisanje gledao
sam i slušao „gospođe“ kojima se farbaju glave.
Pričaju one o svemu, o farbama, o komšijama, o ženama koje žive na zapadu i kako se
ponašaju kada su u Maglaju...
Tračaju nikoga ne štede, a i same su sa sela došle.
Kada sam neke priče do kraja čuo sam sebi pitanje sam postavio:
-Bože moj, dokle će ta gospoda stići sa izvana ofarbanim, a iznutra praznim glavama?

Priča druga:

U jednom maglajskom kafiću raspričala se pričalica:
-Ako me žena ne dočeka na nogama u bilo koje dana ili noći, a još bez osmjeha, meze
i pića, ja joj sve skrdašim i ispred nosa zalupim vrata i pravo u grad, od kafića do
kafića!
Par večeri kasnije posmatram tu pričalicu u ćošku istog kafića, sam, bez društva i pića
kako fajront čeka bez kinte u džepu i sam sa sobom priča, a švaler mu izvodi ženu na
večeru i piće van grada.

Priča treća:

Na park-placu uz maglajsku tržnicu srela se dva mještana iz jednog sela malo podalje
od Maglaja. Razgovaraju kako su stigli u grad.
Onaj prvi:
-Jebiga, zajebano, nemam ni bicikla, a treba i po kiši i blatu ići. Još je gore kada sunce
asfalt prži pa ne znaš da li se izuti ili obuti.
Onaj drugi bez upadanja u riječ, vidi se kulturan negdje vani živi i radi.
-Ako su vremenske prilike kako ih opisuješ ne trbaš nigdje ići, a ti izgleda ne možes da
svaki dan u gradu ne visiš, uz tu još pješačiš?
-Ja, ono tamo parkirano, plavo, auto vozim, u gradu sam samo ako je neka nužda.
Ne volim pijacu i galamu, a ti , čujem i u kafiće zalaziš, pa kako ćeš onda biciklo
imati?

Priča četvrta:

Na tržnici uz kamaru bostana sreli se poznanici i dok prstima po bostanu kuckaju i
testiraju da li je zreo, onaj što bostan prodaje njima priča o svom rođaku koji je umro
na prečac.
-Neću da dušu griješim, i neka ga nema.
-Bio je snagator, samo je o snazi pričao i na onim slabijim snagu je isprobavao.
-Bio je pijanica, volio je rakiju i samo nju je pio.
-Bio je usamljen, nije se ni ženio, volio je samoću.
-Smrti se bojao i smrt je mrzio, a eto ona ga sebi uze.
-Imao je puno rođaka, ali ih nije uopšte cijenio, a to se na dženazi odrazilo, pola ih nije
prisutno bilo.
-Pa neka mu je Rahmet od mene, mada ga ne poznajem, ali znam da je i njega Bog
stvorio – reče starac sa francuskom kapom na glavi i ode, a bostan ne kupi.

Mehmed Meša Delić

M   O   Š   E   V   A   C

Hvala vam na posijeti i veliki pozdrav iz MOSEVCA Povratak na vrh stranice ↑